DIJAGNOZA SRPSKE PROZE 2012. GODINE

Količina je trijumfirala nad smislom

Prozna sezona u Srbiji zapravo se računa kao period između dve NIN-ove nagrade, no kako se nagrada dodeljuje u januaru, to se otprilike i poklapa s kalendarskom godinom. Sledeći taj recept, moglo bi se reći da je godina koja se upravo završava odlično počela, NIN-ovom nagradom za odličan roman “Bernardijeva soba” novosadskog avangardista, odsobenjaka, rok pevača, pesnika, a poslednjih godina i osebujnog, povremeno fascinantnog prozaika Slobodana Tišme.

Bila je to uistinu, kako je neko rekao, “književna pravda”, ne zato što ne bi bilo i drugih dobrih romana (mada ne tako dobrih), nego zato što je Tišma od onih samozatajnih autora koji odviše retko skreću pažnju književnog i kulturnog mejnstrima na sebe. Knjigu je objavio Kulturni centar Novog Sada, čiji je glavni urednik i direktor bio Laslo Blašković, isti Blašković koji je pre nekoliko meseci smenjen kada je, nakon izbora i bizarnih međustranačkih mahinacija i “kupovina”, vlast u kulturi Novog Sada na sveopštu sramotu zadobila grupica desničarskih opskuranata i diletanata, a objašnjenje njegove po svoj prilici nezakonite smene (izabran je na javnom konkursu) bilo je da je, eto, istakao latinični natpis svoje ustanove!? To je nešto čega se čak ni u sumornoj Srbiji Tomislava Nikolića niko drugi nije dosetio.

Vojvođanska struja

Uskoro će biti saopšteno ime dobitnika NIN-ove nagrade za 2012., i biće zanimljivo videti hoće li se ova prozna sezona završiti u svojevrsnoj elipsi: tako što bi nagrada ostala u Novom Sadu, i to baš kod Blaškovića, samo ovaj put ne kao urednika nego kao autora. Blašković je jesenas objavio roman “Posmrtna maska”, svojevrsni autobiografsko-putopisni brevijar, fragmentaran i krcat pesničkim slikama, no opet i dovoljno komunikativan i koherentan, i ovaj je roman ušao u najuži izbor od šest knjiga koje konkurišu za nagradu. Kako god bilo, ovom romanu ide na ruku i to što u NIN-ovom žiriju trenutno dominira “vojvođanska struja” ( Vladislava Gordić Petković, Vasa Pavković, Mića Vujičić), pri čemu se tu ne misli na nekakav banalni lokalpatriotizam, nego na nesumnjive poetičke i kulturološke sklonosti kritičara. Oni koji vole misliti kako se uvek “sve unapred zna” ovom romanu daju dobre šanse, mada se veće i dalje daju Aleksandru Gatalici koji je romanom “Veliki rat”, svojevrsnom freskom smeštenom u I. svetski rat, podelio književnu javnost na laudatore i na skeptike koji drže da se radi o sterilnom i pompeznom prenemaganju. Što se mene tiče, roman ću pročitati samo u teškoj iznudici... Ostalih četvoro kandidata manje su poznati ili čak sasvim nepoznati, no nije isključeno da neko od njih izađe kao pobednik, makar u vidu “kompromisnog rešenja”. Ne bi bilo prvi put.

Najslabija točka

Nije na odmet spomenuti i da je NIN-ov žiri ove godine dobio 164 romana (!), što je svakako rekord. Među onima koji su se osetili ponukanim da žiriju ponude na razmatranje svoje sočinjenije našao se - ne po prvi put - čak i opskurni bivši legionar, Arkanov vojnik, Miloševićev debeovac i komplotist za ubistvo Zorana Đinđića Milorad Ulemek Legija, kojem zatvorska ćelija očigledno služi kao idealna spisateljska radna soba. Ako je to neki trend, i ako duže ostane u zatvoru, možda dogodine romanom konkuriše i najpoznatiji srpski tajkun Miroslav Mišković?! Nije da se to ne bi čitalo, to je bar sigurno.

Mimo tradicionalne gužve oko jedine nagrade koja piscu i izdavaču donosi sasvim vidljiv, opipljiv i izmerljiv profit, iz vizure ovog autora godinu su obeležili romani dvojice “veterana”, zapravo pisaca u punoj književnoj snazi, odavno afirmisanih, i odavno valjda i pelcovanih od bar onih direktno pogubnih dejstava književne sujete. Proleće je bilo u znaku Dragana Velikića i njegovog romana “Bonavia”, rekao bih i najboljeg u njegovom već pozamašnom opusu. Ovaj je beogradski Puležan (ili obrnuto) u svom devetom romanu na impresivan način i apsolutno kontrolišući svaki aspekt romaneskne građe (što nije uvek ranije bilo slučaj) ispričao uzbudljivu ahasversku srednjoevropsku priču dunavsko-mediteranske transverzale, pri tome s jakim, nikada direktnijim autobiografskim konotacijama. S jeseni je, pak, izašao novi roman Svetislava Basare “Dugovečnost”, već treći u nizu (prethodili su mu “Početak bune protiv Dahija” i “Mein Kampf”) koji predstavljaju svojevrsnu renesansu ovog produktivnog i sasvim samosvojnog pisca. Nije da je Basara nešto bitno promenio u svojim poetičkim osnovama, ali recimo da mu je nekoliko romana pre ova tri naprosto patilo od manjka razloga i smisla, ako se sme tako reći; dakle, od svojevrsnog zamora materijala. Sada kao da je nastupila Basarina druga mladost, i ovo treba shvatiti doslovno, jer je i u “Dugovečnosti”, toj izvanrednoj burleski koja se vrti oko (ne samo) srpske opsesije ideološkim narodnjaštvom i zagledanošću “nacionalnih mudraca” u sopstveni neoprani pupak, a prepuna je neodoljivo zaumnih basarijanskih dosetki, ovaj pisac subverzivniji i u svakom relevantnom pogledu svežiji od bilo kojeg nadobudnog mladca (ili mladice) koji nam se gromko objavio s namerom da sruši ubuđale autoritete i uspostavi Novi književni poredak.

I tu smo upravo na najbolnijoj tački novije srpske produkcije: mnogo je nadobudnog mediokritetstva svake vrste, između ostalog i ideološki oštro podeljenog i međusobno na krv i nož posvađanog, ali zapravo nema mlađih pisaca koji onim što su do sada uradili ozbiljnije nagoveštavaju da će od njih biti nešto uistinu vanserijsko, čak veliko. To je najslabija tačka ne samo ove sezone.

Nestali Stubovi kulture

Godinu 2012. obeležio je i nestanak izdavačke kuće Stubovi kulture, koja je u skoro dvadeset prethodnih godina bila svojevrsna okosnica kvalitetnije domaće prozne produkcije. Jesenas je na beogradskom Sajmu knjiga to naprasno odsustvo Stubova bilo vrlo fizički osetno, naprosto je na mestu njihovog štanda zjapila ambisolika rupetina, bez obzira što je uprava Sajma tu postavila nekoga drugog, niko se više ni ne seća koga. Kuća se misteriozno naglo ugasila, i tako se među ostalim nisu pojavile već sasvim spremne nove knjige Davida Albaharija i Mihajla Pantića. Mada, ko zna, možda Stubovi i ukrsnu u novoj godini, kao što je uskrsao Samizdat B92 posle jednogodišnje pauze.

Bilo je, dakako, još po nešto vredno pažnje. Mnogo se pisalo o novoj zbirci priča Ljubice Arsić “All inclusive”, sve od varijacija na evergreen temu muško-ženskih odnosa. Vule Žurić je “Srpskom trilogijom” nastavio svoje parodijsko demontiranje traumatičnih toposa istorije, o knjizi “Zoja” Mire Otašević (takođe u najužem izboru NIN-a) još će se govoriti, Novosađanin Nedim Sejdinović osvojio je manje pažnje nego što zaslužuje njegova prozna zbrika “San svakog upaljača” u kojoj ima nekoliko vanserijskih priča, Subotičanka Ildiko Lovaš (piše na mađarskom, prevođena i u Hrvatskoj) ima novi roman “Kamenčić”, i... zapravo, teško da sam zaboravio nešto što bi bilo strašno važno. U ponedeljak će, eto, i ta NIN-ova nagrada, a onda sve iz početka. Godina uglavnom za zaborav, sa nekoliko knjiga koje će je ipak nesumnjivo nadživeti. Ne bi bilo loše da je ona najezda od 164 romana najgore što je Srbiju zadesilo u 2012, ali bojim se da nije.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
25. studeni 2024 01:20