Većinu života bio je sam, a ‘posao bivanja oduzimao mu je sve vrijeme‘. Morao je održavati sklonište i vatru, postavljati zamke...

Otpočelo je još jedno davnim dekretom dogovoreno razdoblje mjerenja vremena. No tko može strpati život u rokovnik i u vatrometu obećati da će okrenuti novi list? Čudim se što sam uopće živa – jer ne bih trebala biti, a novi list mi je uvijek nova knjiga, pa poput kakve Šeherezade čitam iznova da ne bih skončala u nebivanju. Ne može se jednostavno biti, zazorno je, neprihvatljivo, štoviše nemoguće i zabranjeno. Znači da si nitko, da ne zarađuješ, ne pridonosiš društvu. Nekoć se moglo samo biti. Barem je tako zamislio Díaz za svog junaka Håkana Söderströma: ostario je kad odgovara na pitanje što je radio u životu: "Samo sam bio". Nije li to jedino što je dano svakom životu, da samo bude? Pitanje je u kontekstu današnjih ljudi glupavo, čak ga više ni metafizika ne...