BRUNO ŠIMLEŠA Kada žena izgubi kosu, rak više ne može skriti, čak ni od sebe same

Volim izazove. Sviđa mi se njihova moć razaranja rutine i nadilaženja svakodnevice. Zato ih i redovito prihvaćam. Prošlog me je tjedna udruga Sve za nju, koja pruža psihološku pomoć oboljelima od karcinoma, upitala bih li sudjelovao u kampanji Čini pravu stvar tako da se ošišam na ćelavo i tako skupimo donacije za oboljele. Nisam previše dvojio. Iako iskreno, ovo i nije bio zahtjevan izazov jer meni moja kosa ne znači previše, ali znam da ta gesta mnogima znači jako mnogo.

I sada se neću baviti onima koji ne shvaćaju simboliku te geste. Neki ljudi nisu shvatili ni humani ni humanitarni aspekt te geste, no uvijek ima ljudi koji promaše bit…

Želim se baviti ženama s kojima sam se tog dana izgrlio. One su shvatile što to znači. One su shvatile da ta gesta znači “Tu smo, uz vas, nećemo vas ostaviti, zajedno se borimo, nećemo odustati…” Jer tada nisam predstavljao samo sebe, već i cijeli sustav podrške onima koji se bore za svoje zdravlje. Jer one tada i žele da hodamo u njihovim cipelama. Ne žele da ih šopamo floskulama, već da ih hranimo razumijevanjem i suosjećanjem. Kada im je teško, ne žele slušati da moraju misliti na budućnost ili da moraju očvrsnuti, već žele da im dopustimo da se isplaču i žele da plačemo s njima. I to je najdragocjenija podrška koju im možemo pružiti, samo da pratimo njihov ritam. Moraju znati da se mogu osloniti na nas. Umjesto da im govorimo što trebaju raditi i kako se moraju osjećati, mnogo je humanije samo pratiti njihov ritam. Nemojte im govoriti, naučite slušati. Samo ih pitajte što im je potrebno, umjesto da pretpostavljate. I poštujte njihove odgovore. Ako žele plakati, naša je dužnost osigurati im sigurno rame za plakanje. Ako žele gledati komediju jer im je pun kufer i povraćanja i strahova i fizičke nemoći, onda s njima gledamo njihovu omiljenu komediju. I možete se samo držati za ruke. Kao u dobre, stare dane. Da lakše dočekate nove, bolje dane.

I zato sam se odlučio ošišati. Da pružim podršku svim ženama koje se bore za zdravlje. Da im kažem da smo tu, da nisu same i da mogu računati na nas.

Dva su razloga zašto je gubitak kose za većinu žena prijelomni trenutak borbe za zdravlje.

Mnogim je ženama dio njihova identiteta u izgledu, a neke to shvate tek kad im otpadne kosa. Nekako si više nisu svoje. Moraju iznova upoznati osobu koju gledaju u ogledalu. Moraju se priviknuti na drugačije sebe. Mnogima tek tada bolest postane stvarna. Opipljiva. Sveprisutna. Tada se više ne mogu sakriti od nje i moraju se uhvatiti ukoštac s njome. I sa sobom. Sa svim strahovima i slabostima. Kako gubitak kose obično uslijedi nakon prve kemoterapije, sve je to popraćeno i fizičkom slabošću, često i sporijom glavom koja kao da je udomila maglu pa su misli sjenovite, a ne bistre… Gubitkom kose shvaćaš da si izgubila staru sebe, a novu tek trebaš pronaći. I zato je tako potresno.

Drugi razlog jest to što tada bolest postane vidljiva. Svima. Ne samo da se ti više ne možeš sakriti od nje, nego nju ne možeš sakriti od svijeta. Svi to znaju. I susjedi pored kojih prolaziš kada ideš u šetnju na one dobre dane između terapija, i gospođa u lokalnom dućanu, i slučajni prolaznici… Svi to znaju. A ti imaš dojam da svi gledaju samo tebe. I da se ne možeš sakriti od tih pogleda. I realno, mnogi od njih i gledaju u tebe. I ne samo da gledaju, nego i bulje očima nerazumijevanja ili još gore, sažaljenja. A to su zadnje stvari koje ti trebaju u tom trenutku. Treba ti suosjećanje, toplina, podrška…

Osim što bulje, najgore što okolina radi jest da te svede na tvoju bolest. Ti više nisi kompleksna osoba s vrlinama i manama, nadama i strahovima, raznim željama i potrebama. Ti si za njih samo rak. Svedu te na puku dijagnozu i gledaju samo kroz to. Postaneš dijagnoza, a ne čovjek. I to je tragično nehumano. Ako nekoga svedemo na dijagnozu, krademo mu ljudskost. Ma ukrademo i sebi mogućnost da budemo ljudi. A trebamo biti ljudi koji će suosjećati i pružiti podršku, a ne okretati glavu i srce u takvim situacijama.

I zato vas molim da to ne radite. Nikome. A pogotovo onima koji se bore za svoj život. Oni zaslužuju više. Oni zaslužuju najbolje od nas. I imamo dužnost i prema sebi i prema njima pružiti im najbolje od nas. Sve za nju, sve za njih!