Jörg Haider - Političar koji je mrzio strance, a volio dečke

Od ka­da je stu­pio na po­li­ti­čku sce­nu, Jö­rg Ha­i­der je šoki­rao ja­vnost svo­­jim de­sni­čar­skim sta­vo­vi­ma i ra­zmišlja­nji­ma, a to mu, kao i sva­koj ka­ri­zma­ti­čnoj fi­gu­ri u društvu, uspi­je­va i na­kon nje­go­ve smr­ti. Da Ha­i­der ni­je vo­lio stran­ce bi­lo je do­bro po­zna­to, ali da je vo­lio i de­čke sa­mo se na­ga­đa­lo, a ovih da­na i po­tvr­di­lo. 



Ko­ruški ze­malj­ski po­gla­var, ko­jeg smo u me­dij­skom vo­ka­bu­la­ru oda­vna na­vi­kli ča­sti­ti epi­te­tom “kon­tro­ver­zan”, u smrt se sju­rio ka­ko je i ži­vio, na­glo, ne­o­če­ki­va­no i spe­kta­ku­lar­no. Pre­ma iz­vješći­ma, u kr­vi je imao i 1,8 pro­mi­la al­ko­ho­la.



U ze­mlji či­ju smo zbi­lju na­vi­kli po­ve­zi­va­ti s Tho­ma­som Bern­har­dom, Jo­se­fom Frit­zlom, Al­pa­ma, val­ce­ri­ma i ski­jaškim re­kor­di­ma ni­je to bi­la ni sa­svim ti­pi­čna smrt. Mal­či­ce, isti­na, zbu­nju­je i či­nje­ni­ca da je stra­na­čki li­der, či­je se pre­zi­me izvan Au­stri­je ugla­vnom ko­ri­sti­lo za po­re­dbe­no vri­je­đa­nje po­li­ti­čkih pro­ti­vni­ka, fi­na­le ze­malj­ske egzi­sten­ci­je do­ži­vio na pra­gu sa­ve­znog po­li­ti­čkog co­me­ba­cka.



U Au­stri­ji što oblju­bljen, što omr­znut, na hi­ste­ri­čnom Isto­ku ne­ri­je­tko sla­vljen po­kli­či­ma “He­il Ha­i­der!”, pro­kla­mi­ra­ni de­sni­čar s imi­džom na­kvar­ca­nog playboya iz gor­njo­a­u­strij­skog Bad Go­i­ser­na ne­dvoj­be­no je ostva­rio po­li­ti­čku ka­ri­je­ru o ka­kvoj mno­gi mo­gu sa­mo sa­nja­ti. I tko zna gdje bi joj bio kraj da ga u nje­zi­nu na­stav­ku ni­su spri­je­či­li ce­sta, noć i pro­mi­li.



Jörga Ha­i­de­ra pr­vi put sam su­sreo je­dnog pro­hla­dnog pre­dve­če­rja u stu­de­nom 1990. u zgra­di ze­malj­ske vla­de u Kla­gen­fur­tu. Bi­lo je to do­ba kad su no­vo­ni­kli pa­tri­ot­ski me­di­ji u Hr­vat­skoj na­pro­sto žu­dje­li za bi­lo ka­kvim su­go­vor­ni­kom ko­ji bi po­ka­zao ika­kvo ra­zu­mi­je­va­nje za ne­i­zbje­žan su­ton Ju­go­sla­vi­je, a Ha­i­der, elo­kven­tan i pro­ra­ču­nat, to je sva­ka­ko bio.



Am­bi­ci­o­zni Jörg po­te­kao je iz po­ma­lo ati­pi­čne, no na­ci­o­nal­no izra­zi­to osvi­ješte­ne obi­te­lji: otac Ro­bert bio je po­sto­lar, akti­van još tri­de­se­tih go­di­na u ta­da za­bra­nje­noj Na­ci­sti­čkoj stran­ci (NSDAP), dok mu je maj­ka Do­rot­hea, ro­đe­na Rupp, kći ugle­dnog gi­ne­ko­lo­ga iz Lin­za, go­di­ne “anšlu­sa” pro­ve­la kao fun­kci­o­nar­ka Sa­ve­za nje­ma­čkih dje­vo­ja­ka (BDM).



Ia­ko je Ro­bert, ko­ji je na isto­čnom i za­pa­dnom bo­jištu bio do­tje­rao do či­na po­ru­čni­ka, na­kon oslo­bo­đe­nja po­slan na isko­pa­va­nje ma­so­vnih gro­bni­ca žr­ta­va SS-ova te­ro­ra, a Do­rot­hei, uči­te­lji­ci, go­di­na­ma bi­lo za­bra­nje­no po­u­ča­va­nje, opte­re­će­nje na­ci­sti­čkom prošlošću su­pru­žni­ka Ha­i­der ni­je pro­ci­je­nje­no kao odveć teško.



Do­rot­he­in ujak ste­kao je 1941. ko­ruško ima­nje Bärental, ko­je se do­tad na­la­zi­lo u ži­dov­skom vla­sništvu, a po­tom ga na­mro svom pra­ne­ća­ku Jörgu. U našim me­di­ji­ma Bärental će na­kra­tko osva­nu­ti sre­di­nom de­ve­de­se­tih go­di­na, u svje­tlu vi­je­sti o izi­gra­nim izbje­gli­ca­ma iz BiH što ih je Jörg ta­mo za­pošlja­vao na cr­no.



Sa šesna­est go­di­na Jörg je pr­vi put skre­nuo na se­be pozornost ja­vno­sti, po­bi­je­divši na na­tje­ca­nju u go­vor­ništvu Au­strij­skog gi­mna­sti­čkog udru­že­nja s pro­vo­ka­ti­vnom te­mom “Je­smo li mi Au­stri­jan­ci Ni­jem­ci?”, na­kon če­ga je iza­bran na vi­so­ku fun­kci­ju u mla­de­ži Slo­bo­dar­ske stran­ke. Ista stran­ka omo­gu­ćit će mu da 1979. kao naj­mla­đi po­li­ti­čar uđe u au­strij­ski sa­ve­zni par­la­ment. Tri go­di­ne ra­ni­je ože­nio se Cla­u­di­jom, s ko­jom je do­bio dvi­je kće­ri.



Ipak, bi­lo bi po­grešno tvr­di­ti da je Ha­i­der pre­ma na­ci­sti­čkoj Nje­ma­čkoj, u ko­ju je Au­stri­ja ple­bi­sci­tar­no ušla 1938., ga­jio sim­pa­ti­je. Na pi­ta­nje vi­di li u bu­du­ćno­sti ne­ko ja­če zbli­ža­va­nje svo­je ze­mlje s Nje­ma­čkom mi je od­bru­sio: “Ne­mam po­tre­be ra­zgo­va­ra­ti o ira­ci­o­nal­nim te­ma­ma.”



Ha­i­de­ro­va omi­lje­nost u ne­o­na­ci­sti­čkim kru­go­vi­ma bi­la je po­zna­ta i izvan po­li­cij­skih do­sjea. Mno­gi fa­no­vi u ze­mlji i ino­zem­stvu pi­sa­li su ta­ko na blo­go­vi­ma i fo­ru­mi­ma da se nje­go­va smrt “do­i­ma po­put po­bje­de lje­vi­ce i do­se­lje­ni­ka”, pa ipak, oče­ki­va­na ma­ni­fe­sta­ci­ja ne­o­na­ci­sta u po­vo­du Ha­i­de­ro­va po­gre­ba izo­sta­la je una­toč pri­bo­ja­va­nju ve­li­kog di­je­la ja­vno­sti.



Već je i vi­jest da je u tre­nu­tku ne­sre­će ko­ja ga je sta­ja­la ži­vo­ta bio pi­jan za­te­kla Au­stri­jan­ce. Šok je, me­đu­tim, tek tre­bao na­su­pi­ti. U te­le­vi­zij­skom je na­stu­pu, de­se­tak da­na na­kon Ha­i­de­ro­ve smr­ti, Ste­fan Pet­zner pri­znao je da je Ha­i­der bio nje­gov ži­vo­tni par­tner.



Na­ra­vno, pri­ča o Ha­i­de­re­o­voj “spor­noj” se­ksu­al­noj ori­jen­ta­ci­ji ni­je sa­svim no­va. Ali, Ha­i­der je bio do­volj­no sla­van da bi ta­kva pri­ča mo­gla bi­ti izmišlje­na. Kao što su, uo­sta­lom, izmišlje­ne mno­ge pri­če o sla­vnim oso­ba­ma.



Ti­je­kom istra­ge o Ha­i­de­ro­voj smr­ti i po­kušaja da se re­kon­stru­i­ra­ju nje­go­vi za­dnji sa­ti, pr­vo se po­ja­vi­la in­for­ma­ci­ja da je Ha­i­der pri­je po­la­ska na put po­sje­tio je­dan gay bar u Stadkrämeru, gdje je po­pio pi­će s je­dnim ti­nej­dže­rom. Ta­da se no­vi­na­ri­ma Bil­da ja­vio Da­ni­el N., ko­ji je ispri­čao da je on bio taj de­čko ko­ji je pio s Ha­i­de­rom.



1. Haiderova udovica  Claudia i kćeri Ulrike i  Cornelia  2 . Petzner, Haider i   i njihov stranački kandidat Peter Westenthaler



“Ha­i­der je u ba­ru ra­zgo­va­rao s je­dnim muškar­cem ko­jeg ni­ka­da do ta­da ni­sam vi­dio. Pi­li su vo­tku i aver­nu. U je­dnom tre­nu­tku Ha­i­der se okre­nuo pre­ma me­ni, pi­tao me ka­ko sam i po­zvao me da s nji­ma po­pi­jem pi­će. Na­ru­čio sam vo­tku, ali sam odbio slje­de­će pi­će i na­kon to­ga otišao ku­ći”, ispri­čao je za Bild.



No, ni ta­da se ni­je mo­glo po­u­zda­no tvr­di­ti da je Ha­i­der vo­dio dvo­stru­ki ži­vot, jer ni­je se znao pra­vi iden­ti­tet de­čka ko­ji je to ispri­čao za Bild, ia­ko su se pri­če o nje­go­voj bi­se­ksu­al­no­sti i pri­je kon­stan­tno pro­vla­či­le pre­ko opsu­kr­ni­jih ta­blo­i­da i na in­ter­ne­tu, zbog če­ga su nje­go­vu stran­ku mno­gi po­spr­dno zva­li “Ha­i­de­ro­va boy stran­ka” jer je Ha­i­der za gla­vne su­ra­dni­ke iza­brao mla­de i zgo­dne de­čke.



Upra­vo na in­ter­ne­tu, to­čni­je por­ta­lu www.sco­op.at, ne­ki­dan se po­ja­vio tekst s na­slo­vom “Je li pre­kid ve­ze sa Ste­fa­nom Pet­zne­rom sta­jao Ha­i­de­ra ži­vo­ta?”. Na­sta­la je po­ma­ma za Pet­zne­rom ko­ji je, dok je Ha­i­der bio živ, bio nje­gov gla­sno­go­vor­nik, a na­kon nje­go­ve smr­ti ime­no­van je pred­sje­dni­kom Po­kre­ta za bu­du­ćnost Au­stri­je. U stran­ci je za­vla­da­la pa­ni­ka i za­bra­ni­li su sve una­pri­jed do­go­vo­re­ne in­ter­vjue s njim, ali ni­su mo­gli spri­je­či­ti te­le­vi­zij­ski in­ter­vju u ko­jem je Pet­zner pri­znao da je Ha­i­der bio nje­gov ži­vo­tni par­tner. Bi­lo je to pri­zna­nje ko­je je po­di­je­li­lo Au­stri­ju, a osra­mo­će­na stran­ka, ko­ja je pro­mo­vi­ra­la vi­so­ke mo­ral­ne vri­je­dno­sti, smi­je­ni­la je Pet­zne­ra istog da­na.



Ha­i­der i Pet­zner upo­zna­li su se pri­je pet go­di­na. U to vri­je­me Pet­zner je bio no­vi­nar i ugla­vnom je pi­sao o mo­di i ko­zme­ti­ci, a pr­vi put je sreo Ha­i­de­ra na je­dnom partyju. Pet­zner je zbog Ha­i­de­ra pre­ki­nuo fa­kul­tet, akti­vno se uklju­čio u stran­ku i vr­lo br­zo po­stao Ha­i­de­rov protégé. Na­kon Ha­i­de­ro­ve smr­ti, ime­no­va­nje Pet­zne­ra za pred­sje­dni­ka stran­ke za čla­no­ve je bi­lo ispu­nje­nje za­dnje Ha­i­de­ro­ve že­lje. No, na­kon nje­go­ve šokan­tne ispo­vi­je­di na te­le­vi­zi­ji, sve se pro­mi­je­ni­lo, a me­di­ji­ma se ja­vi­la i Pet­zne­ro­va se­stra Chri­sti­a­ne.



“Ha­i­de­ro­va su­pru­ga Cla­u­dia če­sto je bi­la lju­bo­mor­na na Ste­fa­na, jer je on pro­vo­dio više vre­me­na s nje­zi­nim su­pru­gom ne­go ona. Ste­fan je kod njih znao pro­vo­di­ti vi­ken­de i odla­zi­ti s Jörgom na odmo­re. Ali, na­kon nje­go­ve smr­ti, Ste­fan je ci­je­lu noć pro­veo s Cla­u­di­jom i nje­zi­nim kće­ri­ma”, ispri­ča­la je Chri­sti­a­ne.



Ot­kri­va­nje ne­u­go­dne isti­ne šoki­ra­lo je au­strij­ske de­sni­ča­re. Čo­vjek ko­ji je bio spre­man do­vo­di­ti u pi­ta­nje pra­vo na ra­zli­či­tost bio je “na dru­goj stra­ni”. Ko­na­čno, ri­ječ je o čo­vje­ku ko­ji je mo­gao po­sta­ti pre­mi­je­rom Au­stri­je. Uža­sni­ja po­mi­sao za au­trij­sku de­sni­cu vje­ro­ja­tno ne po­sto­ji.



Če­sto izri­ca­na tvr­dnja da će kad-tad za­sje­sti u fo­te­lju sa­ve­znog pre­mi­je­ra kre­nu­la je pre­ma ostva­re­nju, ali ga je u to­me spri­je­či­la smrt. S dru­ge stra­ne, ka­ri­zma­ti­čni ko­ruški de­sni­čar znao je na­ja­vlji­va­ti i po­vla­če­nje iz po­li­ti­ke. Ži­vot on­kraj po­li­ti­ke za­mišljao je, pri­mje­ri­ce, na ne­kom ame­ri­čkom sve­u­či­lištu, gdje mu je na­vo­dno bi­la po­nu­đe­na ka­te­dra. Za­ni­mlji­vo je da je Ha­i­der svo­ju pro­fe­si­o­nal­nu ka­ri­je­ru i po­čeo kao asi­stent na In­sti­tu­tu za dr­ža­vno i upra­vno pra­vo be­čkog sve­u­či­lišta, ne bi li se po­tom, pre­ma istra­ži­va­nja pro­fi­la stra­na­čkog i bi­ra­čkog ti­je­la, okre­nuo “lju­di­ma ni­žeg obra­zo­va­nja”.



Na­klo­nost tzv. ma­log čo­vje­ka Ha­i­der je sva­ka­ko ste­kao an­ga­žma­nom u bor­bi za sma­nje­nje pri­vi­le­gi­ja, po­put višestru­kih pri­ho­da i mi­ro­vi­na po­li­ti­čkih i sin­di­kal­nih du­žno­sni­ka ili ne­po­tpu­nog opo­re­zi­va­nja pri­ho­da po­li­ti­ča­ra, za­la­ga­njem za ve­ću so­ci­jal­nu si­gur­nost, gdje se, do­duše, ne­ri­je­tko znao očešati o imi­gran­te i dru­ge “so­ci­jal­ne pa­ra­zi­te”, kri­ti­kom vla­da­ju­ćih po­li­ti­čkih odno­sa obi­lje­že­nih mo­no­po­li­ma dvi­ju ve­li­kih stra­na­ka, te za­htje­vi­ma za uki­da­njem pro­por­ci­o­nal­nog upli­va po­li­ti­čkih stra­na­ka u pro­gram au­strij­ske ra­di­o­te­le­vi­zi­je.



Ko­li­ko je to dje­lo­va­nje osta­lo ra­zvo­dnje­no nje­go­vim oče­vi­dnim po­pu­li­zmom, pri­tom je sa­svim dru­go pi­ta­nje. On­kraj sla­ga­nja i ne­sla­ga­nja, odo­bra­va­nja i gnu­šanja, te či­ta­ve pa­le­te ra­ci­o­nal­nih i emo­ti­vnih re­a­kci­ja što su ih iza­zi­va­li Ha­i­de­ro­vi po­li­ti­čki po­te­zi, go­vo­ri i me­dij­ski ispa­di, na­me­će se je­dna na­o­ko uspu­tna re­če­ni­ca, što bi je u ra­zgo­vo­ri­ma sva­ko ma­lo ra­do po­na­vljao: “Moj cilj je pro­mje­na au­strij­ske po­li­ti­čke stvar­no­sti”. 







Sra­ču­na­to ili ne­ho­ti­ce, Ha­i­der se u ja­vnim na­stu­pi­ma po­put go­vo­ra u par­la­men­ti­ma ni­je li­bio re­to­ri­ke u ko­joj su zgra­nu­ti kri­ti­ča­ri na­zi­ra­li više ne­go opa­sno de­sni­ča­re­nje, či­je po­slje­di­ce ne za­o­bi­la­ze ni de­sni te­ro­ri­zam. Naj­po­zna­ti­ja Ha­i­de­ro­va izja­va bi­la je za­ci­je­lo ona iz 1991. ka­ko je “Tre­ći Re­ich vo­dio uzor­nu po­li­ti­ku za­pošlja­va­nja”, na­kon če­ga je bi pri­si­ljen po­dni­je­ti ostav­ku na mje­sto ze­malj­skog pre­mi­je­ra.



Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je Nje­ma­čka i Au­stri­ja za­i­sta će se zbli­ži­ti, ula­skom Au­stri­je u Eu­rop­sku Uni­ju, če­mu se Ha­i­der, za­je­dno sa svo­jom stran­kom, isti­na, uve­li­ke pro­ti­vio, isti­ču­ći kao gla­vni ar­gu­ment da će nje­go­va ze­mlja u tom sa­ve­zu dr­ža­va izgu­bi­ti traj­nu ne­u­tral­nost i ve­lik dio su­ve­re­ni­te­ta. Su­mnja u opra­vda­nost i do­bro­na­mjer­nost Eu­rop­ske Uni­je ostat će, uz re­stri­kti­van stav pre­ma stran­ci­ma, traj­na sa­sta­vni­ca Ha­i­de­ro­ve po­li­ti­čke re­to­ri­ke i na­kon što je 2005. de­mon­stra­ti­vno na­pu­stio FPÖ i osno­vao no­vu stran­ku - Sa­vez za bu­du­ćnost Au­stri­je (BZÖ).



Na vra­ti­ma Ha­i­de­ro­ve kan­ce­la­ri­je u ko­ruškoj ze­malj­skoj vla­di, gdje sam ga su­sreo ot­pri­li­ke isti dan kad je zbog faux-pa­sa o uzor­noj na­ci­sti­čkoj po­li­ti­ci za­pošlja­va­nja mo­rao od­stu­pi­ti s mje­sta pre­mi­je­ra, još je bi­la za­li­je­plje­na na­lje­pni­ca s pro­vo­ka­ti­vnim na­tpi­som “Slo­bo­dna dr­ža­va Ko­ruška”. U de­li­ka­tnom tre­nu­tku, u ko­jem sam ga za­te­kao, ide­ja “slo­bo­dne dr­ža­ve” dje­lo­va­la je kao loše tem­pi­ran po­li­ti­čki vic, no šesna­est go­di­na ka­sni­je Ha­i­de­rov BZÖ po­dnio je i slu­žbe­ni za­htjev za pro­mje­nom pu­nog na­zi­va sa­ve­zne po­kra­ji­ne u ko­joj je vlast “de­snog po­pu­li­sta”, ma s ko­jom stran­kom i či­jom po­tpo­rom, de­se­tlje­ći­ma slo­vi­la kao ne­u­pi­tna.



Po­se­ban pro­blem u oči­ma ja­vno­sti pred­sta­vljao je Ha­i­de­rov odnos pre­ma azi­lan­ti­ma i imi­gran­ti­ma, što ih je u go­vo­ri­ma i po­li­ti­čkim izja­va­ma ne­ri­je­tko ka­ra­kte­ri­zi­rao kao “so­ci­jal­ne pa­ra­zi­te bez vo­lje za ra­dom i asi­mi­la­ci­jom”. U sr­pnju ove go­di­ne au­strij­sku ja­vnost uzne­mi­ri­li su Ha­i­de­ro­vi po­kušaji da ne­ke azi­lan­te iz Ko­ruške na svo­ju ru­ku pre­ba­ci u azi­lant­ske lo­go­re dru­gih sa­ve­znih ze­ma­lja, po­put onog u do­njo­a­u­strij­skom Tra­i­skir­che­nu, či­me je, pre­ma izja­vi sa­ve­znog mi­ni­star­stva unu­tar­njih po­slo­va, prekršen do­go­vor izme­đu sa­ve­znih i ze­malj­skih in­sti­tu­ci­ja.



Mi­ni­stri­ca unu­tar­njih po­slo­va Ma­ria Fe­ke­ter (ÖVP) na­zva­la je Ha­i­de­ro­vu akci­ju “pre­u­ra­nje­nim i pro­mašenim po­če­tkom pre­di­zbor­ne kam­pa­nje”, na­gla­sivši ka­ko je po­sri­je­di “po­pu­li­zam na ra­čun dru­gih sa­ve­znih ze­ma­lja”. Ipak, na izbo­ri­ma ko­ji su usli­je­di­li Ha­i­de­ro­va stran­ka BZÖ, ko­joj su u Ko­ruškoj po ra­sko­lu pri­stu­pi­li go­to­vo svi čla­no­vi Slo­bo­dar­ske stran­ke, za­bi­lje­ži­la je do­sad naj­viši re­zul­tat od 10,7 po­sto, pla­si­ravši se na če­tvr­to mje­sto.



Na­kon po­li­ti­čkog tri­jum­fa ko­ji je au­strij­sku (i ne sa­mo au­strij­sku) de­sni­cu do­veo do ushi­ta, sli­je­di­lo je skan­da­lo­zno ot­kri­će. Po­gi­nuo je zbog ne­sre­tne lju­ba­vi pre­ma muškar­cu. Pre­ma na­vo­di­ma svje­do­ka ko­ji su te no­ći ka­da je Ha­i­der po­gi­nuo bi­li za­je­dno s njim na stra­na­čkom dru­že­nju, Ha­i­der se po­sva­đao s Pet­zne­rom i odju­rio sa za­ba­ve. Na­vo­dno su te ve­če­ri ra­ski­nu­li svo­ju ve­zu, na­kon če­ga je Ha­i­der na­sta­vio pi­ti u gay ba­ru i ne­ko­li­ko sa­ti ka­sni­je u je­dan sat uju­tro 11. li­sto­pa­da po­gi­nuo.



Boris Perić;Merita Arslani
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
28. studeni 2024 21:50