Nikad dosadno: Lola je maznula još hrane, Pandora loše odgaja djecu, a Marx samo priča o kuku

Pitam kerovce - šta oćete da pišem u kolumni, da vam skinem kaki teret s leđa (pa da mi neko konačno prizna ko mi je rasturio onaj grm što sam prije koji tjedan usadila, majkulivam) il oćete neku patetiku da složim (tu već Ksemba koluta očima, kao neugodno joj je odjedared što mi je najbolja prijateljica, šta će neko mislit o njoj ak ja budem neku sapunicu tamo ispisala) il da pišem možda o šetnjama i o tome kako se ponekad volite ne vratit iz njih (pa ošinem Bigija pogledom a on ne zna kud bi od srama pa kao sve mi na finjaka "pa nemoj, neću se nikad onda udomit") il da mi vi prosto diktirate pa šta ispadne, ajde recite šta vam se događalo u tih par tisuća kvadrata, imal štagod vrijedno spomena?

Na to se Lola skoro prekobaci od šoka i nevjerice pa umjesto da mi spočita lošu šalu na njihov račun (njih koji "moraju tu živit, niko ih ne pita") demonstrativno ode i legne u kućicu, kao "šta ću ti ja ako misliš da sam dosadna i da se ovdje ništa ne događa i samo da znaš danas sam uspjela maznit 2 zdjelice ručka (pa vi drndajte po mobitelu dok vam ja kradem iz kante) a Zeus je uspio maznit Karla za nogu, et - jel ti to vrijedno spomena?!"

Krenem tražit Zeusa jer ne mogu vjerovat šta sam čula a on lijepo s Karlom sjedi i karta, Beni mi od preko viče da ne slušam Lolu, da laže kolko je teška, a da je teška, ima je, viče Boško jer je nekidan (slučike je bilo, aj šta kukaš!) sjela na njega, skroz mu je, kaže, promijenila u glavi predožbu sila prirode, dodo bi, ak može... i sad on tu krene nešt filozofirat a ja ga ni ne slušam više neg pokušavam s nogavice si skinit štene koje je ćapilo i ne pušta, tražim mater Pandoru pogledom da je priupitam kakav je to odgoj, šta se događa, otkad smo tooolko sestro liberalni u odgoju da sam ja došla u laćama a otiću u bermudama kak stvari stoje!

Et i ne stignem to ni raspravit s azilskim klubom matera (koji se inače sastaje četvrtkom i već par tjedana mi petkom živce pila sa uvođenjem čuvalica kako bi se one mogle tu i tamo malo odmorit) već me Cicibela hvata na vratima kao "kud ćeš, kakvo pisanje, šta je sa šetnjom koju si obećala a?" od sramote neznam kud bih pogledala jer ima već par dana da sam joj je obećala a nikako i nikako da stignem i ko za vraga pogledam u Rodriga a on drukčijom taktikom, malkoc suptilnijom, al isto mi radi! Nabija grižnju savjesti!

Taman se malkoc saberem i pitam Karolinu "oš da pišem o tome kako je živit punih 13 godina u Azilu" pa skontam da me nije čula, kužite ona je sirota oglušila već al Ada odma prepozna moje misli i šapne mi da je tako i bolje, kaže da je njoj najteže od svega slušat taj konstantni lavež, pardon kuknjavu pa pitam (ko svaka prava precjednica svoj narod, jelte) o čemu se kuka?

Ma o čemu se kuka, kaže Adica, pa pitaj me o čemu se ne kuka? A Marx kao oće se nadovezat to oko kuka pa viče s drugog kraja Azila kako njegova operacija kuka je bila prije milion godina i kako ulaže žalbu u smanjenje porcija kojima ko fol pazimo da ne ozlijedi kuk težinom opet a ja, eo, i da oću kako bi sad pisala?

Ajde vi meni recite o čemu ja sad da pišem, kako da se skoncetriram na išta, pa i da nađem temu koja bi luda to sve čitala? odo ja radije u sve one šetnje koje sam obećala.