PRIČE BIVŠIH GASTARBAJTERA

‘Lipe penzije imamo, ali krvavo smo ih zaradili! Niks restorani, kave, žene... Samo arbajt!‘

‘Deset sati rada, nekada i duže. Niko ti nije plaću oduzea. Volili su jako Hrvate, Jugoslovene, jer smo bili vridni radnici‘
Ante Vodanović iz Sebišine
 Nikola Vilić/cropix

Misli svatko da je gastarbajteru lako, daj Bože da je svakom tako…

E, kako ne, kao da je lako svoju zemlju napustiti, pa u tuđoj stvarati život. Šezdeset godina je upravo prošlo od potpisivanja sporazuma o vrbovanju radnika između tadašnje SR Njemačke i SFRJ, nakon kojeg su brojni naši ljudi, pa i brojni Imoćani u ruke uprtili nešto malo prtljage i krenuli u nepoznato.

Računali su, valjda, ako je uspio Matan sa svojim galantarima, e, što ne bi i ja. Snaći ću se, naučiti jezik, zaraditi zeru maraka, vratiti se doma s ušteđevinom.

I otra tako gomila trbujom za kruvom na sjever, kod nekog svog poznatog koji je za njih "garantirao" pisanom potvrdom. E, da im je tada pri ruci bio Google prevoditelj kao kod modernih gastarbajtera koji danas isto tako napuštaju domaći kraj, ne bi im se svakojaka čudesa i smijade događale. Evo jedne, ispričala je za Slobodnu Dalmaciju starija žena iz Zabiokovlja, koja je na svoje uši čula, prenijela je nama na naše, a mi dalje. Šteta da ostane zaboravljeno.

image
Runovići su dali puno gastarbajtera
Nikola Vilić/cropix

– I dođe meni jedan tako i kaže, svačega sam ja čuda čujo i vidio. Evo da Talijani jidu mačke, da je to njima ka najlipša hrana. Ma ako može Talijan, mogu i ja, najgore mi se može dogodit da počnem mjaukat. A ni to nije neki problem. I tako uzmem ja u dućanu konzervu i na njoj vidim mačka. Uzmem, otvorim, mljeveno taman za šug na manistru. Za prste lizat, moja ti. Kupin ja opet, da ima i za drugi puta. Nu, mogu ti donit, da probaš, nije ni skupo, piše na njima CAT, velikin slovim, to je ta marka. Nisu Talijani ludi, kaže on meni. Ja stala i mislin se, ma jesan stara, ali nisam luda. Isto znadem da jadan i kukavan jide hranu za mačke. Ko mu je smi reć čime se rani – veli nama ona.

Izgubljenih u prijevodu zasigurno je bilo i više. No nećemo o njima, nego o trudbeništvu, udarništvu, našim Alijama Sirotanovićima iz Zagore, koji su u poraću gradili modernu Njemačku. I zbog svog entuzijazma u tuđini uvijek slovili kao iznimni radnici.

Govori nam Dinko Bekavac iz Donjih Bekavaca kako su Nijemci ljude s područja Jugoslavije rado imali za radnike. Zato što su dobro poslovali i uvijek tražili još koju rađu više.

image
Dinko Bekavac: Na putu u barake znali bi nas drugi zaustavljat i vrbovat da pređemo kod njih
Nikola Vilić/cropix

– Prvo su bili galantari, ti Matanovi, onda su pedesetih u Njemačku odlazili ovi što su bježali od komunističkog režima. Onda su polako ljudi počeli odlazili za boljim životom, za zaradom. Šezdesetih su krenula moja dva brata. Ja 1970. godine. Pedeset godina sam ja gore bio, u Hanoferu, nakon četiri godine došla mi je i žena Marica.

Imao sam dvadeset i jednu kada sam donio odluku, taman sam izašao iz vojske, zet mi poslao papire i kažem ja idem. A što sam mogao ovde, samo uzet motiku u ruke. Spakiram malo stvari, krenem, nisam znao ni riječ njemačkog. Odma me dočekao posao u rafineriji, na farbanju, satnica mi je bila oko 4,50 do 4,70 maraka. Zarađivao sam iljadu, iljadu i sto maraka, to je tada bilo vridnije nego dvi i po iljade eura danas, dobra plaća – veli Dinko za Slobodnu Dalmaciju.

Dobra je stvar bila tada što je Njemačkoj nedostajalo radne snage, pa je posla bilo na svakom koraku. Ako si imao zanat u rukama, sve su ti opcije bile otvorene. Ubrzo je promijenio i posao, a pratila ga je i plaća koja nikada nije kasnila ni sekundu. Spavao je u baraci, u sobi je bilo po pet do šest radnika. Bio je to svojevrsni, kako se danas kaže, "melting pot". Na okupu istočna Europa, tadašnji Jugoslaveni, Česi, Poljaci, Turci, Albanci… Svi s jednim ciljem, stvaranja boljeg života.

– Imali smo krevete na kat, WC, struju, vodu, kantinu. Navečer dođeš s posla, skuvaš šta za pojist. I onda opet sutra ujutro digneš se u pet sati, spremiš šta za usuvo za marendu i na bauštelu.

Deset sati rada, počeli bi u sedam, radili do pet, šest popodne, nekada i duže. Niko ti nije plaću oduzea. Volili su jako Hrvate, Jugoslovene, jer smo bili vridni radnici. A posla je tada bilo i uvik i svugdi. Na putu u barake znali bi nas drugi zaustavljat i vrbovat da pređemo kod njih. Nudili bi nam po koji fening više. Di se god okreneš za radnikom je tada bila pomama – veli Dinko.

Bekavci, Dinko i žena mu Marica, nam vele kako je današnjim gastarbajterima puno teže. Prije je posla bilo svugdje, Njemačka se gradila, širila.

image
Marica Bekavac
Nikola Vilić/cropix

A danas idu ciljano, točno u pravcu onoga što se kod njih traži. Marica je došla nakon četiri godine, kao Dinkova supruga. Penziju je stekla u staračkom domu. Dinko kaže kako je cviće iz domaćeg vrta najlipše. I svaka čast Njemicama, ali naša je naša. Žena mu je iz Lokvičića, i kada ju je uočio, a vidio ju je prvi put kada je s njive doma išla, izbrisao je sve druge cure s kojima je izlazio.

image
Donji Bekavci. Puno je kuća napušteno...
Nikola Vilić/cropix

– Ja u svom autu, vozim, već si nakon malo vrimena moga to sebi priuštit, a evo nje. Zamirio sam je i gotovo. Nisam tia Njemicu, one su dobre žene, ali opet drukčije nego naše. Jer s našom možeš i u krizu uć, i to će proć, a Njemica to neće razumit, odma te može iz kuće izbacit.

A šta se tiče jezika, u dva san ga miseca pomalo već naučija. Guten tag, fiderzen, morgen…, slušaš, pamtiš, ponavljaš. Sve je to bilo drugačije, velike robne kuće, diskoteke, bolnice, prvi put san tu vidio i kakao, jogurt.

A tek jeans, to je bia hit, odma smo ga i mi kupili. I šuškavce, kao one trenirke, nosili smo ih na dar sestrama, curama. Dođeš na silo, a na tebi jeans i šuškavac, voziš svoj auto. Ma bogati, faca, je, svi bi gledali u te – objašnjava Dinko.

Radilo se, ali i vikendima zabavljalo, do prije ženidbe i s curama susretalo. Bilo je puno naših djevojaka što su u tvornicama radile.

Pa bi s nedilje, na verandama i prozorima zgrada u kojima su skupno živjele, čekale momke koji su ih iz auta dozivali. Oni bi jednoj koja im se svidjela mahnuli, pozvali je da siđe, pa bi je onako kompletnu dobro pogledali. I ako bi im se dopao izgled, dogovorili bi izlazak.

– Danas ovi novi gastarbajteri već znaju jezike, imaju mobitele, a mi tada ni telefona nismo imali nego bi jurili na govornicu. Lakše im je u neku ruku. Ali isto s poslom je sada teže. Ali imamo nešto zajedničko, uvik tu čežnju za domom.

Mi smo znali u vrtlu sadit rašćiku i blitvu, donosili bi od doma pršute, sudžuke, slaninu, divenice i pancete. Do Stuttgarta se putovalo i po petnaest sati.

I kada smo malo ojačali, snašli se, naučili, neki i zaradili, bilo je onih što su skočili na ugostiteljstvo. Kako bi vam reka, radilo se. Imamo za život, nisu to neke prevelike penzije kako neki misle. Ali moremo lipo živit – kaže Dinko.

Ima i onih koji su svaki vikend odlazili kući. Bilo je puno i bauštelaca koji su poslije malo vremena ženu doveli u gastarbajterstvo. Lakše se tako živjelo, više zaradilo. A tko je mislio nešto uštedjeti, morao je zaboraviti na hedonizme koje je puno modernija Njemačka tada pružala.

Znači niks restorani svaki dan, niks kave, pića, kockarnice, žene. Arbajt i arbajt. I tako stekneš nešto.

Evo nam i primjera, Ante Vodanovića iz Sebišine, vrhunskog meštra za kojim su se u Njemačkoj poslodavci otimali. Sedamdeset sedam mu je, danas je doma, uvijek u poslu, jer tko je naučio raditi, taj stati ne može.

image
Ante Vodanović iz Sebišine sa svojim psom Garom: 'Posla je bilo na sve strane, ko je tia radit, ima je posla'
Nikola Vilić/cropix

– U Njemačku sam otišao s dvadeset i četiri godine, kod Frankfurta – veli. Od 1976. na dnevnoj se bazi moglo po tri firme mijenjati. Eto koliko je tada posla bilo. Danas je to druga priča.

– Nije Njemačka bila ratom devastirana, nego neizgrađena. I zato su se na sve strane tražili dobri radnici. Tako je i došlo do tog sporazuma. Posla je bilo na sve strane, ko je tia radit, ima je posla. Ja bi reko da je tako i danas, ko oće radit može i zaradit.

Iako ovi današnji gastarbajteri iđu ciljano, traže se pomoćnice, medicinske sestre. Jako puno njegovateljice za starce, jer tamo sada ima puno staraca. Zašto? Zato jer su oni volili držat ćuku više nego dicu, to im je lakše bilo. Danas otvoriš novine ili internet i odma nađeš reklame, traži se zidara, tesara. Daju ti odma telefon di ćeš se javit, plaća tolika i tolika, sve ti se odma pokaže – napominje Ante.

Ranije bi ti netko prvo zajamčio dolazak, poslao papire i onda bi na putu odmah našao biznis. Ali, veli Ante, ako ćeš raditi jednu smjenu, onda se nemoj nadati većim novcima. Ako misliš staviti sa strane, tada se spremi za duuugi rad.

– Ja sam radio između 270 i 300 sati na mjesec i još bi napravio po pedeset sati privatno subotom i nediljom. Tu staviš sep, tu pločice, tamo struju. Sve moraš znat. E, sad ti mene pitaš zašto ljudi ovde side, piju kavu, ne rade ništa, a tamo postanu vrhunski radnici. To je zato šta zna da je tamo doša radit, jer mu se to isplati.

Ja nisam kao neki svaki vikend iša kući, nego kako kada. I onda bi onaj s istog gradilišta šta svaki vikend ode doma, zarađivao na kraju miseca tri tisuće maraka. A ja pet. O tome se radi.

Ništa mi teško nije bilo, jezik san brzo svlada, i sve to jer san zna šta oću. Nisam tamo iša da bi naša žene ili kocku. Nego da bi nešto steka u životu. Eto, to je recept. Ko se toga drži i danas će u Njemačkoj profitirat – kaže Ante.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
24. studeni 2024 11:47