Veliki sukob masona u Srbiji: ‘Shvatili su da gube moć, pa se jedni uvlače u vladu, drugi se okreću budućnosti'

U samom epicentru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici, ispred zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti, još 1995. postavljena je piramida. Ovaj masonski potpis je toliko nedvosmislen i simboličan, da čak i ako zažmurite, kako bi se napravili da ga ne vidite, možete da tresnete u njega, jer je postavljen na samoj sredini beogradske žile kucavice. Piramida je postavljena 1995., kada je u Velikoj galeriji SANU održana veoma posećena izložba “Svet merenja”, a masonske arhitekte su piramidalnom mini arhitekturom simbolično predstavili geografski položaj Beograda, ucrtavši na njoj strane sveta, geografsku dužinu i širinu, nadmorsku visinu od 116,75 metara, kao i ubrzanje sile teže…

‘Mi vladamo’

Ali, srpski masoni su želeli da kažu nešto drugo, naročito strancima, za koje je Knez Mihailova nezaobilazna destinacija. Piramida, naime, samo što ne progovori: Dobro došli u masonski grad.

Više od 170 jasnih simbola slobodnih zidara, krasi zgrade u centru Beograda, a skulptura u bronzi na vrhu kupole zgrade vlade Srbije - žena s bakljom, koju drži podignutu visoko iznad glave - simbolizuje još nešto: “Da, ako nekome nešto nije jasno - mi smo ti koji vladamo”. Skulptura je, uzgred, izvajana na estetici kojom su se rukovodili francuski masoni izvajavši Kip slobode, koji su potom podarili američkoj braći.

Još dva obeležja slobodnih zidara u Beogradu ilustruju njihovu mističnu moć. Nadgrobni spomenici vojvode Živojina Mišića, velikog srpskog vojskovođe iz Prvog svetskog rata i Branislava Nušića , najvećeg srpskog komediografa, upečatljivi su masonski simboli koji ne ostavljaju nedoumicu: srpska verzija Maršala Žukova iz epskih bitaka sa Austrougarskom i autor pozorišnih klasika, poput “Gospođe ministarke”, bili su slobodni zidari.

Zlatna epoha

Tako je to sa masonima. Nekada se čini da je njihova uloga preuveličana, da je to ekipa zgubidana koja se noću sastaje po hramovima, a onda ste sve bliži pomisli kako su to ljudi iz nekog drugog agregatnog stanja, nevidljivi za ovaj bedni svet, koji vuku konce, upravljaju...

Bar je srpska istorija takva da, ukoliko želite da uđete u legendu, onda trk, pa potražite prvu ložu i otkrijte tajanstvenog žutljivca koji će vam biti garant i ufurati vas u bratstvo, jer masoni su bili i Karađorđe i Njegoš, i Mihailo Obrenović i Nikola Pašić, i vladika Nikolaj Velimirović i Mihailo Pupin, i Ivo Andrić i Stevan Mokranjac... Mnogi ozbiljni ljudi veruju da su Tito i Krleža takođe bili braća, tako da je zlatna epoha slobodnog zidarstva između dva svetska rata zaista mogla da bude dokaz prvorazrednog onostranog pozorišta: preko dana bi se kapitalisti i crveni sukobili u klasnim borbama, a noću bi zajedno ulazili u hramove, poklanjajući se Velikom neimaru svemira. Čak je i teza da su komunisti progonili slobodne zidare donekle sporna, jer bi valjda skinuli onu ženu s bakljom sa zgrade vlade, a prvi među njima, mislim na Josipa Broza, sigurno bi u testamentu zapisao da na ploči njegove grobnice, pored imena, bude makar uklesana crvena zvezda petokraka.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Nedjeljnog Jutarnjeg