PROPAST NAJBOGATIJEG SRBINA Podmićivao je političare, krojio politiku i nitko mu nije smio prigovoriti!

Vadite me odavde!, rečenica je koju beogradski tabloidi potenciraju opisujući očaj Miroslava Miškovića, koji poručuje svom advokatu Zdenku Tomanoviću da ga izbavi iz memljive ćelije Centralnog zatvora u Beogradu. Zdenko je trenutno verovatno najmoćniji i najtraženiji balkanski advokat, koji je poslednju deceniju zastupao najkrupnije zverke: od Slobodana Miloševića do Joce Amsterdama.

Ovo nije priča o Zdenku, ali u spisku njegovih klijenata ima neke uklete simbolike. Tim spiskom je, i bukvalno, zatvoren jedan istorijski ciklus Srbije. Zato je priča o usponu i padu najbogatijeg Srbina zapravo balada o “Srbija Sitiju”, šoping molu u ukletoj zoni zapadnog Balkana, crnoj, zadimljenoj rupi, za koju se čini da je mrtva i da će progutati samu sebe za večeru. Taman pomislite da je nestala u nekoj od galaksija Stenlija Kjubrika, kad ona iznenada počne da pulsira, luda i uzbudljiva, kao kad usred rejv žurke skeleti pitaju napaljene sponzoruše za ples.

Taj ukleti šoping mol, sa najvećim asortimanom nevolja po kvadratnom metru svete hipermarket zemlje, nadrastao je sam sebe, pretvarajući se u džinovsku imperiju koju ni trgovački patrijarh s tamnim naočarima više nije mogao da kontroliše. Hajde, pogodite, a da vam ne šapuću, na koga mislim: na Srbiju ili Miškovića?

Slon u govornici

Iako je do pre nekoliko nedelja mislio da je, kao nekada, nevidljiv i za rendgen, i za Amere, i za Aleksandra Vučića, i da je još sposoban da izvodi stari đavolov trik: da uverava Srbe kako đavo ne postoji, najbogatiji Srbin u njenim međunarodno priznatim granicama upravo se ponašao kao slon zaglavljen u telefonskoj govornici.

Zašto je Dejvid Koperfild prljave tranzicije, s đavoljim nou-hauom, koji je podrazumevao da te ima svuda, da si vlasnik robe, usluga, stranaka i biračkog tela, a da te niko ne vidi, postao “miško-bu, miško-ba” srpske politike, pretvoren u zlog čarobnjaka, kojim Vučić i Dačić plaše malu decu, kao nevaljale igračke koje je Miško tako rado uvozio iz Kine.

Čovek koji je odrastao sa Miškovićem uverava me da je svest o tome da si najveći kad te niko ne vidi bilo njegovo najveće majstorstvo, koje ga je pratilo čitavog života i od kruševačke prljave hemijske industrije “Župa” lansiralo do prestola Srbije. Bio je duh koji je Srbe držao zarobljene u bocama i izlagao ih na rafovima, pored jogurta, pavlake i majoneza, a da su oni sve vreme mislili da hodaju slobodno njegovim prodavnicama sa uglačanim podom, srećni do neba ako se ne okliznu i tako hepi, na mesečnim maksi popustima u Delta sitiju, stignu pred kasu, kao pred božji sud.

Nikada nije bio klasični socijalistički direktor, sa stomačinom, košuljom preko stomaka, razvezanom mašnom i čačkalicom u ustima. Iako postoje svedočanstva da je umeo da navuče crne šimike na bele čarape, pa da u kariranom odelu, tako skockan, izađe na megdan nemačkim partnerima, koje je dovodio da kupuju pesticide u Kruševac, njegovi prijatelji koje je zaboravio i uglavnom izdao priznaju mu da je iskreno pokušavao da imitira zapadne menadžere. Delio je sitne poklone, a tesne cipele nije izuvao krišom, ipod stola, dok je pregovarao o poslovima vrednim milione dolara.

Američki san

Bio je jedan od prvih jezuita samoupravnog menadžmenta, kao direktor hemijske industrije: suvonjav, ozbiljan i papski brižljiv za očuvanje tekovina revolucije. Nije imao moćni porodični begraund, već se probijao sam kroz živo blato komitetskih intriga, trčeći na školskim atletskim krosevima bos, kao Etiopljanin, jer navodno nije imao novca ni za patike.

Ali, nikada neće biti istraženo da li je ovo bio Miškov bolivudski spin za medije ili istina o siromašnom dečaku koji je odsanjao američki san, sa žanrovskim elementima srpskog ezoterijskog horora. Početak njegovog kraja nastupio je dvanaestog dana, dvanaestog meseca, dvanaeste godine! Jedini milijarder iz ovog dela Evrope koji se našao na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi na svetu nije mogao da predvidi smak svog ličnog sveta verovatno ni u najstrašnijim snovima, ni u najstrašnijim kletvama kojima su ga zasipali mnogi, kojima je upravo on crtao sudbine poslednje dve decenije. Sada je bespomoćan čovek koji deli ćeliju sa Jožefom Kasom, vojvođanskim političarem koji je muljao sa kreditima Agrobanke.

Nije pošteno nazvati Miška detetom komunizma. Bio je, zapravo, siroče crvenih, unapređeno u maršala. Povezivao je konce moći iz komiteta i sprovodio ih u fabrici otrova, te je veoma brzo probio lokalne okvire, postajući kandidat za kruševačkog Berluskonija....

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Nedjeljnog Jutarnjeg